Присаједињењем Војводине Србији и стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца са династијом Карађорђевића 1918. године, остварен је вековни циљ националне борбе војвођанских Срба.
До доношења Видовданског устава (1921) траје државно-правни провизоријум који на подручју Војводине са Сремом, обележава власт Народне управе за Банат, Бачку и Барању, чији се одсеци постепено утапају у министарства нове државе. Од 1922. до 1929. године Управа у Краљевини врши се преко области, а после тога преко бановина. Дунавска бановина са седиштем у Новом Саду обухватала је Војводину и Шумадију. Политички живот на територији Војводине од 1918. до 1929. године одвија се преко политичких странака: српских, југословенских, мањинских, грађанских, радничких. У том периоду одржано је више редовних и превремених парламентарних и локалних избора.
Врхунац парламентарне кризе, настале крајем двaдесетих година, представља увођење краљеве диктатуре 6. јануара 1929. године. Обнова парламентаризма, Октроисаним уставом (1931), није донела сређеније прилике у страначком животу. Режимске странке су на изборима 1931, 1935. и 1938. године побеђивале опозицију, чији део чине и аутономистичке тенденције у Војводини.
После убиства краља Александра 1934. године, успостављено је Намесништво које је постојало до војног пуча 1941. године, изведеног као реакција на приступање владе Цветковић – Мачек Тројном пакту.
Крајем тридесетих година долази до јачања профашистичких и иредентистичких снага међу војвођанским Немцима и Мађарима. Истовремено се приближавањем фашистичке опасности, долази и до организовања патриотских снага за одбрану земље у чему предњачи омладина.