U \u010detvrtak, 4. februara 2016. godine, otvorena je izlo\u017eba “Zaostav\u0161tina dr Laze Kosti\u0107a iz Zavi\u010dajne zbirke likovnog odeljenja Gradskog muzeja Sombor”.<\/p>\n
<\/p>\n
Izlo\u017ebu je otvorio akademik Miro Vuksanovi\u0107, a njegovu besedu prenosimo Vam u celosti:<\/p>\n
SCHREIBTISCH LAZE KOSTI\u0106\u0410<\/p>\n
Nemojte zameriti \u0161to \u0107u da govorim u prvom licu. Nisam primio takav obi\u010daj, danas prili\u010dno \u010dest. Ali, koristim svoj primer kao obja\u0161njenje. Posle studija knji\u017eevnosti, mlad, dabome, bez ambicija da ostanem beogradski stanovnik, po\u010deo sam u somborskoj srednjoj \u0161koli da predajem knji\u017eevnost i jezik. Pod obavezom da pola\u017eem dr\u017eavni ispit, do\u0161ao sam u staru zgradu Filozofskog fakulteta, u Njego\u0161evu, novosadsku, kod profesora Novakovi\u0107a. Predlo\u017eio sam mu da za temu uzmem \u017eivot i rad Laze Kosti\u0107a u Somboru. Re\u010diti Sremac je predlog \u201eopevao\u201d i ja sam pristupio radu. Desilo se da sam ubrzo preuzeo posao u kulturi koji radim \u010detrdeset godina. Ipak, nisam ostavio ugovorenu temu. I\u0161\u010ditavao sam Milana Savi\u0107a, jo\u0161 vi\u0161e Mladena Leskovca i Milana Ka\u0161anina, koji su do detalja, pouzdano, pisali o Lazi, sa sposobno\u0161\u0107u da im opisi sitnih podataka budu prave arabeske. Na dobro pripremljenoj i muzeolo\u0161ki logi\u010dnoj izlo\u017ebi Zore \u0160ipo\u0161 nije bilo nu\u017eno da se pominju. Prou\u010dio sam svedo\u010denja Lazinog doktora Simonovi\u0107a, svestranog \u010doveka \u010dija je ledina\u010dka ku\u0107a ro\u0111enja obele\u017eena spomen-plo\u010dom, uz put prema Beo\u010dinu, s leve strane. Njegove uspomene na Lazine somborske godine su prvoredni izvor. Zato je lepo zastupljen na ovoj izlo\u017ebi, u katalogu, po zasluzi. I\u0161ao sam dalje i u \u010dasopisu \u201eDometi\u201d, 1976, u \u010detiri nastavka objavio obimnu raspravu \u201eLaza Kosti\u0107 u Somboru\u201d, a \u010detiri godine kasnije i knjigu s istim naslovom i op\u0161irnom zbirkom tekstova \u0161to ih je Laza napisao posle nastanjivanja u Somboru 1895, do 1910, kada je sahranjen na tamo\u0161njem groblju. U sredi\u0161tu pomenute rasprave i u sredi\u0161tu somborske muzejske izlo\u017ebe nalazi se Lazin pisa\u0107i sto, njegov Sshreibtisch. To radno mesto je \u010duveno. O njemu je i pisano i kazivano. I to je jedino njegovo, nabavljeno po njegovoj velikoj \u017eelji, jer do svoje 54. godine nije imao svoj sto za pisanje. Naru\u010dio ga je u Be\u010du, kod onda\u0161njeg poznatog majstora Tajbnera. Laza je pisao stoje\u0107i, raskomo\u0107en, ponekad i bez ode\u0107e. I pro\u0161etao bi terasicom ogra\u0111enom kovanim gvo\u017e\u0111em, iznad kapije i mesta za spomen- plo\u010du koja je kasnije, sa stihovima, postavljena pored uzlaza u ku\u0107u Palana\u010dkih na Glavnoj ulici, do parohijskog doma i velike crkve. Ostajao je no\u0107u, dugo, spavao ujutru, tako\u0111e dugo, potom gimnasti\u010dio, tr\u010dao, radio sklekove, sve na gra\u0111ansko \u010du\u0111enje, uve\u010de i\u0161ao u Srpsku \u010ditaonicu koja danas nosi njegovo ime, kojoj je bio predsednik. Zabele\u017eeni su Lazini kalamburi i dosetke, skra\u0107ene re\u010di u depe\u0161ama i uzre\u010dice. Pri\u010dao je Milan Konjovi\u0107 kako se \u010daplinovski obukao, u crno, utegnut u struk, s dubokim cilindrom, dok je i\u0161ao za kov\u010degom svoje \u201everenice ljube\u201d. Veljko Petrovi\u0107, kao de\u010dak, gledao je mladu \u201eu penastoj belini\u201d, \u201emasivno oblu\u201d, dobrodu\u0161nu i sre\u0107nu, jer je posle dvadeset i pet godina do\u010dekala da se uda za \u201e\u017eenika\u201d koji je na ven\u010danju \u201egledao u stranu, u ni\u0161ta\u201d. Zabele\u017eio sam kako Draginja Konjovi\u0107, majka sportskog novinara, u somborskom Prnjavoru govori da je tri godine, mala, slu\u017eila u Lazinoj ku\u0107i. Me\u0111utim, to je bila ku\u0107a u kojoj je \u017eivela Julijana Palana\u010dka, Lazina \u017eena o kojoj je Simi Matavulju pisao da je sve te\u017ea iako je kao Ve\u010diti Mlado\u017eenja ba\u0161 nju odabrao zato \u0161to je bila \u201ete\u0161ka\u201d oko sto i pedeset hiljada forinti i nju uzeo kad im je zbir na ven\u010danju pred protom Momirovi\u0107em bio okrugao \u2013 sto godina. Julijana je veliki Lazin dobrotvor, ali se nije s bogatstvom pitala dok joj je bila \u017eiva majka, Ana Palana\u010dka, rodom od Popi\u0107a, spe\u010dena, sitnooka, mala, uskog \u010dela, mrgodna i zgranuta pona\u0161anjem svog zeta koga je zvala Praznov. Takva, a trebalo bi pogledati njenu fotografiju koja nije u katalogu, pa bi bilo jasnije za\u0161to je, odmah posle Lazinog ven\u010danja, iz svetle sobe na spratu, uzela lampu sa stola, bacila pribor, i Sshreibtisch iznela u \u201esobu gde se ru\u010da i umiva\u201d. Laza je oti\u0161ao u Kru\u0161edol i vratio se posle ta\u0161tine smrti, dve godine kasnije. Stigao je u slobodu, u otvorenu svaku odaju \u017eenine ku\u0107e, pred njenu otvorenu kasu, putovao, do\u010dekivao goste, podmirio dugove (oko osam hiljada kruna, uklju\u010div i nepla\u0107eni Sshreibtisch), u\u017eivao, ali i pisao svoj sanovnik, tajno i na francuskom jeziku, kako mu u san dolazi Lenka Dun\u0111erska. Iz tog \u201eDnevnika\u201d, koji imamo u prevodu Milana Ka\u0161anina, po\u010dela je da raste Santa Maria della Salute, ljubavna poema i molitva, osamljena, jo\u0161 nedosegnuta u srpskom pesni\u0161tvu. Cela je u katalogu kao glavni \u201eeksponat\u201d, kao glavni razlog za kazivanje o Sshreibtisch-u. Na tom istom pisa\u0107em stolu Laza je sastavio svoju najobimniju knjigu, napadanu i pre\u0107utkivanu toliko da sam ba\u0161 ja, onako mlad, u knjizi Laza Kosti\u0107 u Somboru prvi \u0161tampao njena odabrana poglavlja. To je Lazina Knjiga o Zmaju koja je objavljena, nedavno, u Antologiji Deset vekova srpske knji\u017eevnosti. \u0160tampanje te velike knjige, 1902. godine, platila je Lazina Jul\u010da. Za istim Sshreibtisch-om Laza je pisao pesme: \u201eSrbu\u201d (posve\u0107enu Ljubi Nenadovi\u0107u), \u201eG\u0111ici Zori V. u spomenicu\u201d, razgovor u stihovima \u201eDeca i starac\u201d i \u201eProlog za Gorski vijenac\u201d, gde, na kraju, ka\u017ee: \u201eDok na tu zemlju ovi stoji kam, najcrnji vrag je Srbin sebi sam!\u201d Poslednji stih je dat u katalogu, kao opomena. Za somborskim Schreibtisch-om Laza Kosti\u0107 je sabrao svoje pesme i objavio ih u Matici 1909. Na godinu pred svoj odlazak, kada je primljen u Srpsku kraljevsku akademiju, u godini smrti svoje Julijane i u godini kada je dovr\u0161io svoju najbolju pesmu, Laza je sveo \u017eivotni ra\u010dun, nikome du\u017ean, u\u010diniv\u0161i da smo njegovi du\u017enici. Nema Lazinih radova sa somborskog Sshreibtisch-a na izlo\u017ebi somborskog Muzeja. Ima predmeta, stvari i slika koje su bile oko Laze. I to je za ovakvu priliku dovoljno zanimljivo i provokativno, privla\u010dno i pod dugim naslovom jasno obrazlo\u017eeno. S ovim detaljima ravnote\u017ea je uspostavljena i ova izuzetna izlo\u017eba otvorena.<\/p>\n
{gallery}fotogalerija\/laza_kostic{\/gallery}<\/p>\n